Tu bi Svat (Hamisa asar bisvat) 

??? ?????????

Tubisvat je jedan od veselijih praznika. Nema verski karakter te se proslavlja u krugu porodice, opstini, ili u nekom od kulturno-umetnickih drustava. Kod Sefarda ovaj praznik je popularan pod imenom „Hamishoshi“ ili „Frutas“, a kod Askenaza kao Hamishoser. Deca su mu se posebno radovala jer je padao zimi, a za praznik je trebalo nabaviti sto vise vrsta voca.

Smatralo se da svaka porodica treba da sakupi barem 15 do 18 vrsta svezeg i suvog voca. Uzevsi u obzir godisnje doba i izbor na trzistu, obezbedjenje tolike kolicine voca nije bilo nimalo lako. Zato nije bio redak slucaj da se voce jos u jesen uvija u slamu ili posebno pakuje, kako bi trajalo do zime. U kucama je na dan praznika voce aranzirano na razne nacine. Negde je stavljano na velike zdele ili posluzavnike.

U Derventi i Zepcu, na primer, u kutije, u Bihacu, u specijalno pletene sepete koji su bili okaceni o zid. Neke porodice u Zepcu imale su pletene korpice, oblozene iznutra krep papirom. Medjutim, najrasprostranjenije su bile platnene kesice, poznatepod razlicitim imenima: bolsas, bolsikas, bolsikjas di Hamishoshi, sakitu, tovazikas i bojtl. U te kesice koje su uoci praznika sivene od belog platna, ali i od najfinijih materijala, kao sto je somot na primer,stavljalo se voce i slalo rodbini i prijateljima, narocito deci.

Izbor voca na trpezama jevresjkih porodica za ovaj praznik bio je bogat i raznovrstan. Pored vec uobicajenog voca koje se zimi moglo kupiti – jabuka, pomorandzi, mandarina i banana – obilato je bilo zastupljeno razno kostunjavo voce: orasi, lesnici, bademi, datule, rogaci, kikiriki, leblebije, pinjoli, kesteni, ali i suseno voce: suve sljive, smokve, suvo groz?e itd. Narocito su bile na ceni jafa pomorandze, bademi, urme i smokve, koje su se specijalno za ovaj praznik uvozile preko jevrejskih pstina iz Izraela. Svi su se trudili da u kuci imaju nesto iz „Rison lecijon“.

Medu bitoljskim Jevrejima, pored raznovrsnog voca, na ovaj dan se kuvala I jela psenica. Oni siromasniji zasladivali su je medom, a bogatiji mesali sa seckanim orasima. Da bi se pristupilo jedenju voca, porodica bi se okupila oko stola I domacin je najpre procitao za svako voce po jedan od petnaest psalama zvanih Shir Hamaalot, potom bi izgovorio odgovarajuci blagoslov i tek nakon toga moglo se poceti sa jedenjem.

Za kucne proslave Tubisvata vezanoje i pricanje legendi. U Skoplju su bake pricale unucima legendu po kojoj se uoci praznika svo drvece u prirodi naginje jedno prema drugom i ljubi se. U Sarajevu deca su igrala popularnu igru sa orasima zvanu a lus kastijus(igra tornjeva). Na pod bi se naredale gomilice od po tri oraha, a na vrh je stavljan cetvrti. Sa odredenog rastojanja igrac bi prema tim gomilicama zakotrljao jedan specijalno izbrusen orah, saratikju, sa ciljem da ih rusi. Ako u tome uspe, nosi sve orahe.

Skoro u svim mestima proslavu Tubisvata organizovala su i pojedina kulturno-umetnicka, omladinska ili zenska drustva. Na primer, „Matatja“ i „Omladinsko kolo“ u Sarajevu, „Wizo“u Beogradu, ali izgleda da su najzanimljivije proslave bile u Splitu u organizaciji „Jardena“. U velikoj sali poredali bi stolove u obliku potkovice, a na njima postavili tanjiresa 15 vrsta voca. Na svakom tanjiru stajala je jabuka i u njoj zabodena plavo-bela zastavica. Pored tanjira, bile su platnene kese za voce. Svako dete je zauzelo mesto pored jednog tanjira. Proslavu je zapocinjao nastavnik veronauke uvodnim predavanjem o znacaju praznika. Zatim bi svi zajedno otpevali Hatikva, a onda je svako dete moralo iz svog molitvenika da procita po jedan psalam, Shir Hamaalot, koji je danima ranije uvezbavalo kod kuce ili u skoli. To je ujedno bila i neka vrsta provere koliko su deca odmakla u savladivanju hebrejskih tekstova.

Tek nakon ove ceremonije bilo je dozvoljeno jesti voce, a sto se ne bi odmah pojelo nosilo se kuci u platnenim kesicama.

 (Milica Mihailovic, Praznicni obicaji jugoslovenskih Jevreja, Jevrejski
 istorijski muzej, Beograd 1986, str. 54-57)